Реаговање редитеља Горчина Стојановића на дешавања током позоришног фестивала у Алексинцу

У Алексинцу, граду вечите туге због које на Новом Београду постоји улица Алексиначких рудара, био је позоришни фестивал. Не бисте то особито приметили, признајте себи, да тај Фестивал није забранио Сергеја Трифуновића.
И шта?
Ништа

И пре су Сергеја забрањивали, рецимо онај живописни министар културе, само тад разлог беше сходан оном који га је изнео, бесмислен и неразуман. Хоћу рећи, навикао је Сергеј да га забрањују. Није у томе, међутим, ствар: ми смо навикли да забрањују Сергеја и сергеје, то нам је – ево, поново! – нормално. Зато се више нико и не сећа да су Сергеја забранили, у међувремену су, наиме, тукли Борка. Исти је то рукопис, сестре и браћо, само је перо другачије. Знамо тај рукопис. Забрана Сергеја није његов проблем, него наш.

Кад је Сергеја забранило, једна се глумица разболела. Логично – под стидом се не може глумити добро, али може некако, као што је то приказао, тамо у Алексинцу, један глумац. Не верујем да је добро глумио, ако има мало стида. Он, тај глумац, наиме, ускочио је да спасе што се не спасава, уместо да каже – јер глумац, баш тај што је ускочио, јест и административно лице куће која је имала приказати представу са све Сергејем на сцени – нећемо да играмо, болесни смо, разболесмо се од стида.

Онда су неки одиграли своје, али су приказали Сергејеву слику, којој се слободољубиво аплаудирало, па се ишло дома или у кафану. Јесу ли исплаћени за своју игру, јесу ли хонорари подељени? Надам се да нису – то би, наиме, било бестидно. Можда су могли, баш као и они првопоменути, да кажу – ма не, не бисмо ми, ето вас тамо, играјте (се). Можда би онда грађани Алексинца разумели кога су и зашто изабрали и чему тачно служи позориште.

Онда је жири саопштио нешто дуго и немушто, правдајући свој рад после свега тиме што је Тома, Сергејев тата, иако давши оставку, био све време ту, на Фестивалу којег је основао, а због тате је, као, Сергеј, забрањен. То што је Тома господин, па се тако и понаша, не обавезује жири ни на шта, нити га искупљује за бесрамност. Надам се да су хонораре потрошили на децу, неку, било чију.

Овако, ништа. Забранило Сергеја. Тукло Борка.

И већ се то заборавило: биће Фестивал и догодине, у граду у којем је ономад, осам дана после пада Берлинског зида, погинуло деведесет људи. Ни НАТО га није штедео, десет година касније.

Ако и то нисмо заборавили. А биће да јесмо: заборав је наше друго име. Алцхајмер-симфонија, рекла би Соња Вукићевић.

Извор: Блиц

Podelite ovaj članak:
  • 12
    Shares