Некад било, сад се приповеда!

 

Aутор – Миодраг Тасић

Као што сви возачи тврде да постоје две врсте аутомобила – Мерцедес и сви остали, тако и бивши ученици гимназије рећи ће да постоје две врсте школа; гимназија и све остале школе!
Елем, по некима, у оно срећно време самоуправног социјализма, алексиначка гимназија, тада званично „Дракче Миловановић“, била је елитна школа у Србији. Макар су то професори исте те гимназије тврдили нама, ученицима. Као, после V београдске гимназије, алексиначка гимназија је била најбоља у земљи. Да ли у ондашњој Југославији, или само у Србији, нисмо били упућени. А нисмо ни знали по чему је ова школа била тако посебна. Свеједно, генерација 1976. – 1980. била је поносна што седи у клупама тако цењене школе.
Та генерација је иначе била последња која је званично похађала класичну гимназију. Већ наредна генерација ишла је у такозвану „Шуварицу“, названу по већ заборављеном „реформатору школства“, Стипи Шувару. Некад су и такве ствари биле могуће. Гимназијско доба је сигурно најлепши период живота. Проблем је само у томе што то спознаш много година касније. Кад је већ доцкан.
Није баш све било сјајно у оно време како то данас изгледа. Време избрише много тога лошег из сећања. Памти се само добро. Могуће да и оно прошло, у односу на ово садашње, никако не може бити ружно? Ипак, да будемо реални, у моје гимназијско доба путеви су били и гори од садашњих. Асфалт је био реткост, а и тамо где га је било, излокан, нераван, испуцао… Срећом да су аутомобили јездили друмовима на сваких пола сата по један. Исто као и аутобуски превоз. Саобраћај се углавном одвијао на два точка или пешице. Неретко и коњска, односно воловска запрега. Телевизор је још увек био ствар престижа. Фрижидер, купатило и нужник у стану поседовали су само привилеговани. Махом официри! На струју се грејати било је непојмљиво за раднике, сељаке и поштену интелигенцију!
Гимназија „Дракче Миловановић“, пошто је носила име по партизанском борцу, морала је предњачити примером. Ондашњи директор, Црногорац наравно, тада вероватно Југословен, прописао је ношење униформи ученицима. Свако је морао долазити уредан у школу. Подшишан, чист, девојкама забрањено шминкање, лакирање ноктију и мини сукње. На срећу, дешавало се и да неке не поштују правила. Оно последње нас је нарочито веселило. Директор је захтевао дисциплину од запослених и ученика. Директор је иначе писао књиге из историје. Писао је о страдању становништва у Алексинцу од стране окупатора и домаћих издајника. Касније, када комунизам у Србији буде стављен на стуб срама, директор, сада већ као пензионер, писаће и о злочинима комуниста у току Другог светског рата!
У трећој години мог гимназијског школовања умро је творац самоуправног социјализма и Закона о удруженом раду. Друг Едвард Кардељ. У холу гимназије прво је одржан пригодан комеморативни скуп. Говорило се о лику и делу великог идеолога социјализма. Потом смо гледали чин сахране. Телевизор је био постављен у центру дворане. Сви су пратили тужну церемонију. Већ наредне године, тачније 4. маја 1980. умро је највећи од свих. Друг Тито! Њега су дуго лечили, о чему је телевизија извештавала из минута у минут. Лечење је било успешно и Друг Тито се опорављао, премда су му чак одсекли ногу. Али, све има свој крај, па и Друг Тито. На крају је морао да умре. Ово је већ било сасвим другачије од свега до тада. Народ се масовно уписивао у књиге жалости. Гимназијалци су по оделењима одлазили такође да се упишу. Не сећам се да је неко изостао. Новине су искључиво писале о Брозу. Музика само посмртна. Нема свадби, весеља. Ничега. Општа жалост. На дан саопштења смрти великог вође, спикер је заплакао. Додуше, играло се првенство у фудбалу, иако се већ знало за Брозову смрт. Радио Београд је поподне тог 4. маја преносио само прво полувреме фудбалског првенства Југославије. На почетку другог полувремена пустана је тужна музика.
Међутим, увече су играли Хајдук-Звезда у Сплиту. Било је ТВ преноса. На полувремену је прочитана жалосна вест. Играчи су стајали на центру стадиона и плакали. Звездини играчи. За хајдукове се не сећам да је неко пустио сузу. Публика је певала: „Друже Тито, ми ти се кунемо/да са твога пута не скренемо!“ Скренуће убрзо, али то нама у Србији, поготову младим матурантима онда није било јасно. Зато смо поново одгледали чин сахране путем телевизора у холу гимназије. Сама сахрана се одужила у недоглед. Неке професорке и ученице нису скривале сузе. И међу онима што нису плакали било је истински ожалошћених. Но, ускоро смо полагали матуру. Постали смо зрели. Постали смо људи. Тако би требало бити. Заборавило се на маршала.
Ту и тамо сећали смо се неке згоде из школе. Или неког професора, то јест, професорке. Свака школа има свог професора Вујића. Али нема свака школа свог Милована Витезовића да овековечи сличне примере. Алексиначка гимназија је, поред осталих, имала свог особењака у лику професора математике и астрономије. Бранко Жижић му је било име. Крупан, доброћудни декица, мада није могао имати више од педесетак и кусур година, вазда у једном те истом сивом оделу. Вечито умрљан кредом. Бивши боксер, тежио је неких 120 кила. Углавном озбиљан, тек би понекад заискрио благи осмех испод танких брчића. Наочаре никада није скидао с носа.
Професор је био благ човек. Волео је децу. Можда и зато што је и његов син јединац био уписан у исту школу с овом генерацијом? Син му је боловао од неке урођене болести. Имао је и физичке аномалије на руци и нози. Код професора Жижића нико није имао слабу оцену. Ученици су преписивали из отвореног уџбеника. Професор се правио да то не примећује. На писменим задацима из математике цедуље су кружиле по учионици. Бука и жагор из учионице чули су се на улици. Кад би неко изнервирао дебељка до те мере да више није могао да издржи, професор Жижић би забацио руке иза леђа и почео жустрим кораком да корача по учионици. Под је одзвањао од лупе ципела. Очи су му бесно севале и само је шкргутао зубима; „пашчад треба побити“, цедио је себи у браду. Ко би се тада насмејао, у невреме, добио би чвргу по тинтари од које му је звонило у ушима. Већ неколико минута потом професорово лице би се развукло у покајнички осмех и све би било заборављено. Граја је сада била и већа него раније и неретко је директор свраћао да види шта се догађа. Али професор Жижић није много марио за то. Причало се да је Жижић био умислио како је он лично најспособнији за место директора школе. А није ни признавао ауторитете. Директора није зарезивао за пет пара!
Кад би дошао час за пропитивање нашао би се какав шерет да запита о неком бокс мечу из младости. Професор Жижић би се тада разнежио и потанко приповедао о свом умећу међу конопцима. На крају би га изнервирали када би поменули чувени пораз ноакутом од извесног Бугарина. Жижић би се расрдио, разрогачио очи и бесно почео да муца;
– Шта Бугарин? Који Бугарин? Није ме Бугарин победио. Нико мене није победио!
И тако би у препирци звоно огласило крај часа. Другом приликом питали би га о Софији Лорен. Већ је свима била позната наклоност професора према славној глумици и лепотици. У пријатном ћаскању с ученицима о филмском умећу чувене Италијанке, и нарочито о њеним физичким атрибутима, опет би звоно одгодило испитивање за оцену.
Једне године несташлуци ученика су превршили сваку меру да је професор Жижић поделио петнаест јединица на крају године. Ученицима једног оделења. Већина ђака се већ помирила с чињеницом да ће морати да полажу математику у јунском року, ионако нису ништа научили из математике, кад један мало мудрији завапи:
-Лако је Вама, професоре, да нас оборите. Сада ћемо морати да плаћамо часове математике. Да нас спремају за полагање. А знате ли ко ће нас спремати? Професор Микић! Он већ има две куће. Хоћете на нама да заради још једну?
Жижић се замисли неколико тренутака ћутке. – А, Микић да вас спрема? Њега да богатите? И отвори дневник и све јединице постадоше двојке напречац!
Моја генерација се након гимназије уписала на факултет, а затим смо као први до тада послати да служимо војску. Факултет је требало да сачека. Поново је то био неки експеримент. У војсци, те 1981. године, прочитао сам чланак у тада доста познатом омладинском часопису „Здраво“ како је ученик алексиначке гимназије из чиста мира на часу лупио шамар професору математике, Бранку Жижићу! Новинар се згражавао поступком ученика. И што је било најчудније, професор је остао нем. Није уопште реаговао. Само је узео дневник и тужно изашао из учионице!

 

 

Podelite ovaj članak:
  • 3
    Shares