Kazivanje solunaca, Ljudska istina o Velikom ratu

Tekst i foto: Boža Marković

Jedan čas o sećanjima kroz kazivanje solunaca kao ljudske istine o Velikom ratu održao je 11. decembra ove godine univerzitetski profesor dr Nedeljko Bogdanović, iz Niša. Predavanje na ovu temu organizovao je Centar za kulturu u Aleksincu.

Predavač dr Nedeljko Bogdanović je uradio naslov, pogovor, komentar i rečnik za knjigu Vladete R. Košutuća Solunci više ne govore, koja je objavljena 2011. posthumno.
Kao saradnik na ovoj knjizi profesor Bogdanović je preneo neke delove ove knjige malobrojnoj publici (iako je u Velikom ratu stradalo oko 4000 stanovnika aleksinčke opštine). Razlog za to je što u istorijskoj nauci toga nema, osim kod pisanja o velikim akterima ratnih događanja. U pokušaju da ta ljudska dimenzija običnih ratnika bude oplemenjena nastala je pomenuta knjiga, ali i predavanje ovog naučnika o ovoj temi. Sećanja sadrže delove razgovora sa soluncima iz sokobanjskog, svrljiškog i staroplaninskog kraja, koje čine deo kolektivnog pamćenja Srba.
Povod predavača je pokušaj da se sećanja s vremenom ne utope u zaborav, i da se sa vremenske distance čuje i formira stav o tom vremenu.
Kroz mnoga istinita zabeležena sećanja dolazi se i do toga da se ispriča i istina o stradanju Srba u Velikom ratu za državu, koja je stvarana u tom, ali i u narednom ratu, a koje su propale (Kraljevina i Republika). O tome kao da nisu izvučene pouke i da su Srbi jedini najpouzdaniji jugoslovenstvu, sigurno baš zato što su pretrpeli najveća stradanja govore neki noviji izvori. Izraz Solunac bilo je znamenje i priznanje za sve učesnike Velikog rata i stvaraoce Jugoslavije. To njihovo stradanje urezalo se duboko u kolektivno sećanje tadašnjih ratnika. Izgleda da su i neke generacije rođene do 80- ih godina prošlog veka tome dobro naučene. Pouke o tome, dobro bi bilo da mogu da izvuku tek naraštaji rođeni 20 godina pred kraj XX i kasnije. To pitanje  ostaje otvoreno za Srbe kao napouzdanije Jugoslovene, iako je to bilo jasno nama Srbima rečeno 1900. i na Četvrtom kongresu KPJ 1928. u Drezdenu, o čemu se tek sada nešto određenije čuje od onih koji su rukovodili Republikom i dr.
Ispričano je dosta sećanja o susretima sa drugim narodima iz okruženja, ali i sa crncima iz Senegala i Vijetnamcima.
Naši Solunci su pokazali veliku snalažljivost u tim vremenima zahvaljući čemu su mnogi preživeli.
Umeli su da sačuvaju i tradiciju u ta teška vremena, pa su mnoge nove prijatelje učili čak i da igraju naša narodna kola.
Kroz predavanja su pomenuti neki događaji i ljudi ovog kraja, npr. Ljuba Vukić, iz Gornjeg Suhotna, o nekim nevestama koje su sa mirazom ispraćene po napuštanju Bugara sa ovih prostora u Velikom ratu.
U sećanjima je bilo reči i o tome da su neke preživele, a potkazane od bližnjih,  Bugari streljali u Drugom svetskom ratu, jer im Bugari nisu oprostili poraz u Prvom svetskom ratu.
U delu kolektivnog sećanja o Drugom svetskom ratu, primetio je predavač dr Bogdanović, nema ličnih svedočenja i da to ne može da se ispravi, jer živih učesnika Drugog svetskog rata više i nema.
Iniciran pitanjem izveštača o sećanjima iz novije istorije iza 1990, jer mnogi a i prisutni mogu da zapišu svoja sećanja iz novijeg vremena, dr Bogdanović je predložio direktorki Centra za kulturu i umetnost u Aleksincu Maji Radoman- Cvetićanin da se odvoji prostor da se napisana sećanja sačuvaju za budućnost, kako dolazeće generacije ne bi ostale uskraćeniće za njih, a novo vreme će potvrditi opravdanost ili ne tog truda.
Suština ovoga može da bude u tome da su informacije o vremenu koje mogu da se sačuvaju jedino pisanom rečju, slikom, dramom, filmom i dr. i da tako sačuvane predstavljaju veliku energiju za nove naraštaje. Predavanje dr Nedeljka Bogdanovića je zato mogući vodič u ovoj oblasti čuvanja saznanja bitnih za naš narod.
Podelite ovaj članak:
  • 26
    Shares