Anoreksija nervoza

Do početka 20. veka oblo žensko telo bilo je ideal ženstvenosti i lepote, da bi 60-ih godina prošlog veka sa pojavom tzv. Tvigi mode, kako tvrde neki naučnici, nastupila prava epidemija anoreksije nervoze, prvo u zemljama Zapadne Evrope a potom i u Americi. Trend mršavosti zadržao se i do danas, a televizijski programi i ženski časopisi preplavljeni su vitkim, pa i mršavim devojkama, raznim dijetama i reklamama za mršavljenje. Kod mladih devojaka stvara se lažni utisak da je za uspeh u životu neophodno da budu besprekorno vitke. Ipak, bilo bi pogrešno tako ozbiljne i teške bolesti kao što su poremećaji ishrane objašnjavati samo uticajem mode. Verovatnije je da su i poremećaji ishrane i moda, ovakva kakva jeste, posledice političkih i ekonomskih promena nastalih nakon II svetskog rata, koje su uticale na sve sfere društvenog života i promene uslova u kojima odrastaju mladi ljudi; koje pružaju više mogućnosti, ali istovremeno stvaraju i povoljan teren za razvitak raznih poremećaja.

Anoreksija nervoza je bolest, najčešće ženske populacije (može se javiti i kod mladića, ali znatno ređe) koju karakteriše namerni gubitak na težini. To je složena i ozbiljna bolest, čija se simptomatologija javlja i remeti normalno funkcionisanje mlade devojke na psihičkom, telesnom, porodičnom i socijalnom planu. Iako su kod anoreksičnih pacijentkinja najupadljivije telesne promene u njihovom izgledu, anoreksija nervoza je zapravo psihički poremećaj. Ono što karakteriše anoreksiju nervozu jeste očuvanost apetita do zadnjih stadijuma bolesti; mlada devojka odbija da jede iako oseća glad.

Najčešće se javljaju dva oblika, zavisno od toga kako se postiže i održava telesna težina:

  • restriktivni tip gde se provodi dijeta, odnosno izgladnjivanje praćeno često preteranom telesnom aktivnošću
  • purgativni tip ili tip sa čišćenjem koji osim izgladnjivanja karakteriše povremeno prejedanje i izbacivanje hrane iz tela povraćanjem, upotrebom laksativa i diuretika

Moglo bi se reći da je držanje dijete prešlo u anoreksiju nervozu kada želja za vitkošću postane prinuda, hrana se ne doživljava kao potreba ili zadovoljstvo nego kao najveći neprijatelj, te kada se javi strah od hrane a gladovanje daje osećaj moći.

Dva redovna simptoma bolesti koji se javljaju jesu strah od debljine i potreba da se održi niska telesna težina. Treći sipmtom bolesti je poremećaj doživljaja slike tela, koji je posebno nestabilan i promenljiv u adolescenciji. Međutim, kod anoreksičnih pacijentkinja raskorak između doživljaja svog tela i realnog izgleda je znatno izraženiji.

Na početku bolesti, devojka se trudi da prikrije gladovanje, izgovara se raznim somatskim problemima, te se celokupne dnevne aktivnosti organizuju tako da se izgubi što više na težini (radi iscrpljujuće fizičke vežbe, pešači, radi teške kućne poslove, uči šetajući po sobi itd.). Upoznaje sa sa kalorijskom vrednošću pojedinih namirnica, često i kalorijskom potrošnjom pri različitim aktivnostima i stalno računa i kombinuje koliko je kalorija unela i šta bi trebalo da uradi kako bi ih potrošila.

Istraživanja o uzrocima nastanka anoreksije nervoze, iako i dalje nisu sasvim jasna, sve više upućuju da interakcija bioloških (genetskih), psiholoških i socio-kulturnih faktora doprinosi nastajanju ovoga poremećaja. Da bi se poremećaj ishrane razvio, potrebno je da svi ovi uzročnici budu ispoljeni. Od načina njihove kombinacije i dominacije jednog ili drugog zavisiće težina, tok i krajnji ishod bolesti, pa tako imamo široku lepezu mogućih oblika, od onih koji i sam život dovode u pitanje i zahtevaju dugotrajno i ozbiljno kliničko lečenje, do lakih oblika koji mogu da prođu uz kraće ambulantno lečenje.

U vezi psiholoških faktora koji doprinose nastanku poremećaja, najviše autora potencira rani dijadni odnos majka-dete. Ako rezimiramo, možemo shvatiti da se o majkama anoreksičnih govori kao o osobama bez dovoljno empatskog sluha za autentične potrebe svojih kćerki koje brinu o njima u skladu sa vlastitim potrebama. Kada znakovi koje inicira dete ne prime potvrđujuće i vrednujuće reakcije, dete ne može razviti zdrav osjećaj selfa. Umesto toga, dete doživljava sebe kao produžetak njegove majke, a ne kao centar autonomije sa svojim vlastitim pravima. Ove majke nisu na bilo koji način upadljive i devijantne, već se problemi u interakciji odvijaju na suptilnom nivou, one su na suptilan način dominantne i kontrolišuće. Moglo bi se istaći i da se uvek u pozadini anoreksije nervoze nalazi problem identiteta. Roditelji zbog svoje anksioznosti deluju nametljivo i preterano kontrolišu dete čineći ga zavisnim, utiču na razvoj „lažnog selfa“ a zbog ranjivosti deteta i nesposobnosti da izrazi emocije, što postaje vidljivo u adolescenciji koja je sama po sebi složen period, i zbog zbrke u prepoznavanju signala iz tela, nastaje poremećaj.

Na prvi pogled, porodice „anoreksičnih“ su obično neupadljive. Roditelji izgledaju kao mirni ljudi u standardnim brakovima, sa težnjom da zadovolje sve društvene norme, te su često puritanskih nadzora. Nakon nekog vremena, može se zapaziti da su ove porodice umrežene, prezaštićujuće, sa težnjom ka izbegavanju konflikta i stvaranju koalicije sa pacijentom od strane jednog ili drugog roditelja. Devojčica izbegava konflikte sa roditeljima trudeći se da ispuni njihove želje. Roditelji takođe izbegavaju konflikte, i međusobno i sa svojom decom izbegavajući da vide problem. Majke su vrlo često, na prvi pogled, u ulozi žrtve i dobročiniteljke, a zapravo su vrlo dominantne i kritične. U pogledu dece, preterano su zaštićujuće, vrlo zahtevne i nesposobne da svoju kćerku dožive kao osobu za sebe. Očevi se pominju kao „periferne“ figure, kao površno brižni i podržavajući.

U literaturi se pominju i neke „karakteristične“ osobine ličnosti koje se često sreću kod anoreksičnih pacijenata. Naime, osobe koje u adolescenciji postanu anoreksične, uglavnom su u detinjstvu bila dobra i poslušna deca, savesna i vredna. Kod anoreksičnih osoba česte su i promene raspoloženja, nesigurne su, preosetljive, brzo i lako se vređaju. Često imaju veliku potrebu da udovoljavaju drugima, traže odobrenja i izbegavaju konflikte. Teže perfekciji i imaju iracionalna očekivanja od sebe i drugih. I pored toga što su često veoma uspešne, osećaju se neadekvatno, defektno i bezvredno. Žele da budu posebne, da se po nečemu razlikuju od mase i često su ponosne na svoju sposobnost da izgube na težini, što ukazuje na izvestan narcizam, koji je i potvrđen istraživanjima, a koji se upravo manifestuje potrebom za divljenjem od strane drugih i preosetljivošću na kritiku ili poraz. Često vide svet u crno-belim kategorijama, te je sve dobro ili loše, debelo ili mršavo. Anoreksične osobe obično imaju problema u separaciji i individualizaciji u cilju ostvarivanja sopstvenog identiteta. U pogledu osjećanja, ove osobe imaju teškoća u saopštavanju osećanja, naročito agresije, često se osjećaju bespomoćno, otuđeno i pune su krivice i sramote.

Za kraj, potrebno je još jednom naglasiti koliko su poremećaji ishrane ozbiljni, da izazivaju složene probleme kako na telesnom, tako i na psihičkom nivou, i da, kao što smo takođe naveli, u nekim slučajevima i sam život dovode u pitanje. Stoga je lečenje neophodno i neprocenjivo, i ono podrazumeva, najčešće, kombinaciju terapijskih pristupa koji uključuju individualnu psihoterapiju, porodičnu terapiju, farmakoterapijski tretman… Zavisno od težine i oblika kliničke slike, lečenje može da se sprovodi u ambulantnim ili hospitalnim uslovima.

Jelena Lopatić, dipl. psiholog

http://www.lazalazarevic.rs

Podelite ovaj članak:
  • 5
    Shares