Aleksinčanin, vodeći srpski pejzažista

Vladimir Janković rođen je 6. aprila 1952. godine u Aleksincu.

Srpski je slikar starije generacije, profesor na Fakultetu umetnosti u Nišu, koji na likovnu scenu Srbije (i tadašnje Jugoslavije) stupa nakon diplomiranja na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 1978. godine sa jasno izgrađenim stilom pejzažiste. Na istom fakultetu završio je i postdiplomske studije 1981. godine. Do danas, imao je veliki broj kolektivnih (oko 300) i samostalnih izložbi (preko 50), a učestvovao je i na brojnim likovnim kolonijama širom zemlje i u inostranstvu. Za svoja dela dobijao je nagrade i priznanja.
Od 1980. godine član je ULUS-a, 1985. godine član ULUA, a od 2012. – član ULUPUDS-a.
Živi i stvara u Aleksincu. Radi na Fakultetu umetnosti u Nišu u zvanju vanredni profesor.
Detaljnu biografiju profesora Jankovića možete naći na sajtu
http://www.vladimir-jankovic.com/biografija.php

Vodeći srpski umetnici su o Vladimiru Jankoviću izneli svoj stav.

Nikola Kusovac o Vladi Jankoviću

“Zrela slikarska ličnost, likovni pedagog, grafičar i slikar Vladimir Janković, izgradio je pristup slici koji počiva na besprekornom poznavanju osnovnih zakona umetnosti, tačnoj, sigurnoj i gipkoj armaturi crteža, skladnim bojenim odnosima, pikturalnoj sočnosti, ubedljivoj materijalizaciji, uravnoteženoj kompoziciji i, gotovo, opredmećenoj emotivnoj zasićenosti, kakvim u tekućem srpskom likovnom stvaralaštvu jedva da ima premca”.
Iz predgovora kataloga Likovne kolonije Hilandar, Nikole Kusovca.

Pero Zubac kaže:

,,Pejsaži Vladimira Jankovića danas su nesumnjivo uzoriti primerci savršenstva u srpskom slikarstvu. Ima u njima ona mera dovršenosti slike, dosega konačne slike, koja je teško osvojiva u pejsažnom slikarstvu. Pejsaži Jankovićevi su, jednostavno kazano, islikane slike, gotove i cele lepe.
Pejsaž podrazumeva lepotu, ali slikar o kojem pišem ove rečenice naklonosti, nema cilj da lepotom naslikanog predela pobudi u oku onoga koji gleda moguću senzaciju lepote preslikanosti. Ono što slika jeste predeo koji izaziva umetnika zacelo nije, ili jeste bio, možda, samo u trenu, dugom kao večnost, kada se slikar odlučuje da ga naslika. Te boje, taj sklad svetlosti i tišine, mogao je postojati samo tad i nikad više. Zato je pejsaž uvek unikatan i nikada kod dobrih slikara, a Vladimir Janković to jeste, ponovljiv.
Kao student novosadski davni danima sam se družio sa slikama u tek otvorenoj Spomen zbirci Pavla Beljanskog. I tamo se najčešće zadržavao pred slikama malobrojnim Milana Milovanovića (Kruševac, l876.- Beograd, l946) na žalost malo poznatog i skrajnutog srpskog slikara. I sada, dok posmatram pejsaže Jankovićeve, mene sećanje vraća u te dane. Nema ni sličnosti pa ni kolorističke ili manirističke srodnosti ova dva majstora, ali mene primisao na dozivanje tišine i blagosti u duši koja nastaje pri gledanju slika Jankovićevih, vraća slikama kojih se spominjem. Nečega svetog u odmerenosti ima u Jankovićevom slikarstvu, čvrstih ploha a blagih preliva na platnu, sklada boja koje se u teoriji slikarstva nerado dodiruju, biće da je taj odnos boja na slikama Jankovićevim ono što ih odvaja od drugih i u minulim i u sadanjim vremenima.
Ta otmenost slikarstva,temeljitost i nežnost istovremena, lepota koja se otima prolaznosti i postaje lepota po sebi.
Čini mi se da čarolija Jankovićevog pejsažnog opusa počiva na majstoriji osvetljenja iznutra, iz game, iz strukture i fakture slike, a ne spolja, osvetljenjem koje dolazi iz spoljašnjeg odbleska.
Gledajući Jankovićeve pesjaže ja jednostavno postajem deo predela,kao da sam ne onaj koji gleda nego onaj koji je gledan u predelu gde nije bio sem u trenu magičnog sodružestva sa slikom koju posmatra diveći se njenoj premoći nad prolaznošću svega što je lepo i stoga netrajno.,,

Podelite ovaj članak:
  • 48
    Shares